I odma na šta pomislite je Merilin Monroe… :p
E, pa, nije…
Frka kreće još u pola 7, a Vaka i ja jedva ustajemo do 7.
Zato Ljupče ludi, jer svaki dragoceni minut je produžavanje svakodnevne trke do Novog Beograda.
Onda obavezno mora da se odgleda Pepa, uz po koju gricku, da bi smo 15-ak minuta kasnije, gledali Vakinu tužnu facu kada ulazi u obdanište…
Bitno je da je on nosio sa sobom svoj “mać”, imitaciju istog tako što ponese neki lenjir ili dršku za super brisko… Njemu je sve jedno, bitno je da je on zamislio da je to mač i da mu to pričinjava zadovoljstvo tih 3 minuta vožnje do školice…
Haos kod “bele kuće”, jer kao što rekoh, minut gore, brdo automobila više…
Uz jutarnju muziku “TDI ćao zdravo” radija, stižemo do žute trake na kraju 29. novembra (bivše, a sadašnje kao da je važno, ja je i dalje tako zovem).
Ako nas zaustave panduri, viša sila, reći ću ja (frka za hranom i sve je dozvoljeno)…
A smislio sam da nabavim taxi tablu, pa da stižemo svuda na vreme.
Fino se uparkiram, i trkom hitam ka “Čarliju”…
A sećam se kada me keva vodila kod “Čarlija” 15-ak godina ranije…
I mogu slobodno da kažem – te njihove slane kifle su i dalje odlične, 15 godina kasnije…
Samo što ih sada jedemo Ljupče i ja, na putu ka “palati Limundo”…
A još kad su vruće, tek izbačene iz pećnice… Mmmmmm!!!
Ovo je samo jedan od primera kako nešto ne mora da bude upakovano u super omot, da bi ljudima značilo u životu.
Jer “Čarli” je jedna mala, osrednja pekarica, na pravom mestu, za prave ljude…
jao čarlijeve slane kifle :))) soulmejtu davno izgubljeni, samo ti me razumeš!
Ih bre, ima nas vise soulmejtova, veruj mi, znam kolika je guzva skoro svako jutro :p