Osvanulo je sunčano zimsko jutro. Kroz kosi prozor potkrovlja u kome sam bio smešten prizor je bio očaravajući. Obronci Tare prekriveni tragovima snega koji se topio prethodnih nekoliko dana blistali su na januarskom suncu kao biseri, požutela mokra trava podsećala je na svelo klasje, dok je plavetnilo osunčanog neba budilo osećaje koji se teško mogu opisati. Uz jutarnju kafu kraj tog prizora, sa svojom pratnjom dogovarao sam kako ćemo provesti dan koji je došao.
Sasvim neplanirano, baš tog dana imao sam prvi susret sa kupinovim vinom. O istom sam dosta puta ranije slušao, ali nisam imao prilike da ga probam. Suvo crveno (da, crveno, ne crno) do tada je bilo moj pojam ukusa tog nektara.
Poseta ergeli konja, potom lagana šetnja do manastira, priča o istorijatu te tajne kuće koja se nije smela zidati u neka čudna vremena, nastavila se pozivom monaha koji nas je dočekao, na kupinovo vino. Vino koje oni, monasi, prave. Sladunjav ukus, prijatna aroma, pitkost. To su bili prvi utisci. Čak sam I kupio jednu bocu za poneti. I gustirao je na vidikovcu kojem nas je put toga dana dalje vodio. Ali to je manje bitno.
Bitno je da tada nisam ni slutio da će mi koju godinu kasnije nadimak postati Kupindoman, da ću pričati o kupini, pa samim tim I služiti kupinovo vino. A naša kupina cveta. Baš kao u prirodi.
Probajte je. Kao I vino, osvojiće vas na prvi kontakt. Biće pitko I želećete još. Vezaćete se za nju, kao što će vas I lični hedonizam vraćati kupinovom vinu.
Ovo mi zvuči kao onaj robot sa veštačkom inteligencijom iz odiseje koji sebi pokušava nešto da objasni i samo on razume logiku svog teksta??
I za pivopije ima nešto:
Kupinovo pivo:
http://www.charlestoncitypaper.com/imager/the-pale-and-tart-blackberry-wit/b/original/1243618/d007/SamAdams.BlueWit52_resized.jpg
Ma kakvo pivo. Od davnina se zna da je vino Bozije pice. A kupinovo vino je mljac mljac mljac. 😀 Ne daje ti ni da ustajes sa stolice ako preteras sa probanjem 😀