Tema uspeha je nešto o čemu većina nas veoma često razmišlja. Svi posedujemo neke specifične talente i veštine, svako od nas je pokušao da u nečemu postane baš dobar i sigurno nam se dešavalo da sebe poredimo sa drugim uspešnim ljudima. Ako ništa, bar smo pokušavali da učimo od njih. Međutim, da li su najuspešniji ljudi to postali zbog svojih talenata, genetike, srećnih okolnosti ili nečeg četvrtog? Gledvelova knjiga Natprosečni je meni zaista, bez preterivanja, otvorila oči kada je ovo u pitanju.
Bitno je kada i gde ste rođeni
Priča o Bil Gejtsu je tu posebno zanimlijva. Gledvel pokušava da pokaže da je za uspeh u nekim oblastima veoma bitno i koje ste godine rođeni. Personalni računari su doživeli polet sredinom sedamdesetih godina prošlog veka i Bil Gejts, Stiv Džobs i mnogi drugi su baš u tom periodu bili u punoj životnoj snazi.
Dakle, Bil Gejts je, pored svojih talenata, imao još nešto. To su okolnosti u kojima se rodio i u kojima je odrastao. Najpre, rodio se na samom pragu softverske “revolucije”. Da se rodio 10 godina kasnije, možda bi i dalje mogao da postane uspešan, ali bi mnogo teže postao jedan od najbitnijih ljudi u svetu računarskog softvera. Zatim, odrastao je i studirao u gradu gde je imao mogućnost korišćenja računara u mnogo većoj meri nego većina ljudi u ostalim delovima Amerike i lako je došao do toga da je proveo 10.000 sati za računarom, što je, prema Gledvelu, dovoljno da za to postane vanredni stručnjak.
Dakle, ovi ljudi su iskoristili šansu koja im se ukazala, ali je preduslov bio da postoji ta šansa.
Vašem detetu ne manjka talenta, možda je samo najmlađe u razredu
Uspeh u nekom sportu ili u školi u najvećem broju slučajeva zavisi od toga koliko je dete staro. Za upis u školu ili na sport najčešće postoji mesec u godini kada se pravi presek zbog starosti. Kod nas, dete koje kreće u školu u septembru može imati najviše sedam i po godina, a najmanje šest i po. To zavisi od meseca u kom je rođeno. To znači da će neka deca u razredu biti čitavu godinu dana starija. Prema mnogim istraživanjima, deca kojoj dobro ide matematika u školi uopšte nisu talentovanija od druge dece, ona su samo starija. Takva deca dobijaju više pažnje kod učitelja, bolje savladavaju gradivo i jaz se vremenom samo povećava. Kod dece, godinu dana je ogroman period za fizički i mentalni razvoj.
Isti slučaj je i u sportu. Gledvel navodi primer kako to funkcioniše za hokej u Kanadi. Ako si rođen u bilo kom drugom mesecu u godini, a da to nisu januar ili februar, tvoje šanse da uspeš u hokeju su gotovo nikakve i nemoj ni da pokušavaš. Kada treneri prave selekciju, deca rođena u januaru su najstarija a ona rođena u decembru najmlađa. Za hokej je ovo posebno važno, jer što si stariji, ti si fizički jači. Samim tim upadaš u grupu dece koja će igrati više utakmica, dok će oni mlađi više sedeti na klupi. Posle nekog vremena, jaz u broju odigranih utakmica, treninga itd. će se samo povećavati u korist starije dece.
Letnji raspust je presudan za napredak u školi
U Americi se pokazalo da se jaz u znanju između dece bogatih i siromašnih roditelja najviše povećava tokom letnjeg raspusta. Deca bogatih roditelja imaju mogućnost da se bave aktivnostima koje bar u nekoj meri podstiču učenje, dok deca siromašnih u tom periodu moraju da zaborave na školu, čitanje i slične aktivnosti. Jedna škola u Americi je to rešila tako što škola traje čitave godine. Ovo je za roditelje dobra informacija, jer pokazuje koliko je bitno da deca na raspustu ostanu bar u nekom kontekstu u dodiru sa gradivom iz škole.
Gledvelova knjiga obiluje ovakvim informacijama koje su dodatno potkrepljene istraživanjima i primerima. U njoj ćete moći da pročitate i razloge za “teoriju” o 10.000 sati, odnosno zašto Gledvel smatra da možeš postati profesionalac ili stručnjak za bilo šta samo ako provedeš toliko vremena u toj oblasti. Naravno, moći ćete da pročitate još mnogo stvari zbog kojih će vam možda zastati dah i zbog kojih ćete se zapitati da li na uspeh gledate potpuno pogrešno. 🙂
Uglavnom, moja iskrena preporuka za ovu knjigu. Kakvi su utisci drugih koji su je čitali? 🙂
O da, knjiga je odlična. Kao što si i naveo, otvara ti oči da nije sve do tebe, nego i do okolnosti.
To ne znači da i dalje nije u tvojim rukama mogućnost da iskoristiš to saznanje.
Na primer: svesno upišeš dete (gde je moguće) u mlađu a ne stariji grupu (što bi pre ove knjige mislio da je pametnije, da uči od starijih) kako bi lakše izgradilo samopouzdanje i na kraju tako i brže napredovalo.