Nakon niza pregovora Vlade i sindikata, i pored svih nesuglasica, 29. jula je stupio novi Zakon o radu. Šta je bio cilj donošenja novog zakona?
- Usaglašavanje sa međunarodnim standardnima, direktivama EU i konvencijama Međunarodne organizacije rada;
- Prilagođavanje potrebama tržišta;
- Otklanjanje nekih problema u primeni zakona zbog nepreciznosti pojedinih odredbi;
- Obezbeđivanje ravnoteže između sveta rada i sveta kapitala.
Koliko i kako novi Zakon o radu utiče na poslovanje kompanija kao što je LimundoGrad u Srbiji? U ovom blog postu pokušaću da odgovorim na ta pitanja, uz ogradu da se ne bavim pitanjima prava zaposlenih i poslodavaca, kao ni mogućom zloupotrebom određenih odredbi, već praktičnom primenom određenih članova zakona.
Najvažnije novine u zakonu su: redefinisanje postupka zaključenja ugovora i aneksa ugovora o radu, jasnije definisana i proširena lista razloga za otkaz od strane poslodavca, mere i posledice otkaza, izmena pravila rada na određeno vreme, uvođenje fleksibilnijih oblika rada kao što su rad van prostorija poslodavca, klizno radno vreme, drugačiji obračun minulog rada, otpremnina, veća zaštita materinstva.
Najpre da se pozabavimo uslovima za zasnivanje radnog odnosa koji se predviđaju Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova. Izmene su učinjene u pogledu zahtevane stručne spreme. Novim Zakonom o radu predviđeno je da se za rad na određenim poslovima utvrdi jedan zahtevani stepen stručne spreme, izuzetno najviše dva uzastopna stepena stručne spreme, odnosno obrazovanja u skladu sa zakonom. Šta to konkretno znači? Država posmatra nečiju stručnost za obavljanje poslova apriori kroz stepen, odnosno vrstu stručne spreme koju zaposleni ima. Verujem da mnogim firmama za većinu radnih mesta ovo nije ključna stvar. Praksa to i pokazuje. Možemo za primer uzeti radna mesta u Limundu – programer ili operater u korisničkoj podršci. Da li neko ko ima fakultet bolje obavlja posao od nekog ko ima srednju školu? Ne spori niko da je formalno obrazovanje bitno. Da li je presudno? Ne. Ovakva odredba zakona možda odgovara državnoj upravi, kompanijama koje su kao Limundo svakako ne. Neformalno obrazovanje možda jeste “provučeno” kroz posebna znanja i veštine, ali to nije dovoljno u ovakvim slučajevima. Šta nas država tera da radimo? Da zapošljavamo ljude samo sa jednim stepenom stručne spreme na određenoj poziciji (nije rešenje ni za trenutnu situaciju, niti je normalno za buduću) ili da imamo toliko radnih mesta koliko imamo različitih stručnih sprema.
Ugovor o radu zaključuje se u najmanje tri primerka od kojih se jedan obavezno predaje zaposlenom, a dva zadržava poslodavac. Novinu predstavlja štampanje tri primerka ugovora, što se odražava na povećanje administracije, troškova i na kraju, ali svakako ne najmanje bitno, upotreba veće količine papira negativno utiče na našu životnu okolinu. Umesto da smanjujemo administraciju i upotrebu papira, ovom odredbom je povećavamo. A nama u Limundu je stalo do životne sredine. Od sada nije dovoljno da zaposleni potpiše primerak Ugovora o radu, već mora da potpiše i da mu je njegov primerak predat. Obrazloženje koje sam na jednom savetovanju čula za ovakvu odredbu: neki poslodavci nisu davali zaposlenima njihove primerke ugovora. S obzirom na to da u praksi, nažalost, ima primera da zaposleni potpisuju otkaze zajedno sa ugovorima, da li se realno ovim rešava problem nedavanja ugovora zaposlenom?
Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu na određeno vreme na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca. Ključna izmena je ta što je precizirano da se ovakva vrsta radnog odnosa može zasnovati na osnovu objektivnih razloga koji se pravdaju rokom, izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja. Ipak, za sve firme koje su projektno orijentisane a ne mogu projekat da završe u ovom roku (mada je pre taj rok bio još kraći – 12 meseci), dobra vest je što postoji izuzetak od ovog pravila. Radni odnos na određeno vreme može da se zaključi i na duži vremenski rok kada je u pitanju rad na projektu čije je vreme unapred određeno najduže do završetka projekta.
Radni odnos može da se zasnuje za obavljanje poslova van prostorija poslodavca. Jedna veoma značajna novina, usklađena sa potrebama tržiša. Sve je više poslova koje zaposleni može obavljati od kuće i verujem da je za sve IT firme ovo veoma važna izmena.
Zaposleni i poslodavac mogu se sporazumeti da jedan period radnog vremena u okviru ugovorenog radnog vremena zaposleni poslove obavlja kod kuće. Rad od kuće kao praksu smo u Limundu uveli još davno i za nas je dala odlične rezultate. Utiče na zadovoljstvo zaposlenih, a samim tim i na efektivnost i efikasnost. Možda će ova novina podstaći da rad od kuće primene i ostale kompanije.
Radnim vremenom ne smatra se vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom. Još jedna odlična novina u Zakonu o radu, koja je rezultat potreba tržišta. Kada radite u kompaniji koja je 24 časa online, vrlo je važno da budemo dostupni. Svaka naša nedostupnost ili greške u radu, utiču kako na naše korisnike, tako i na poslovanje kompanije. Zbog toga je bitno da uvek budemo pripravni i da možemo, kada god je to potrebno, reagovati na vreme i obezbediti nesmetan rad naših portala www.Limundo.com i www.Kupindo.com.
Deo zakona koji se tiče godišnjeg odmora je izmenjen. Zaposleni stiče pravo na korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca. Zaposleni ima pravo na dvanaestinu godišnjeg odmora za svakih mesec dana rada u kalendarskoj godini u kojoj je zasnovao radni odnos ili u kojoj mu prestaje radni odnos. Zamislite nekog zaposlenog koji radi na određenom projektu 3 meseca (rad na određeno vreme). Vi ste dužni da mu omogućite korišćenje srazmernog dela godišnjeg odmora. On će iskoristiti 5 dana godišnjeg odmora (ukoliko ima pravno na 20 radnih dana u toku godine). Nakon toga, pojavi se novi projekat i on zasnuje radni odnos na još 3 meseca. Ukoliko bi se ovakav scenario ponavljao, zaposleni praktično ne bi imao “normalan” (po važećem zakonu, jer treba da traje 2 nedelje I deo) godišnji odmor u trajanju od 2 nedelje. Ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristiti u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine. Ovo je još jedna stavka koja je po meni problematična, jer država tera zaposlenog da koristi I deo godišnjeg odmora u trajanju od 2 nedelje iako on možda ne želi tako. Verujem da se mnogi poslodavci susreću sa zahtevima zaposlenih koji žele da im odmor kraće traje. Da li zaposleni ima pravo da odluči šta je po njegovom mišljenju najbolje ili to država zna? Rešenje za godišnji odmor se može dostavljati i elektronskim putem, što je sjajna dopuna i verujem jedini pravi put kojim treba da idemo.
Ovo su samo neke od izmena u novom Zakonu o radu, a pitanja koja nas i dalje muče su:
- Srbija je na 101. mestu po globalnom indexu konkurentnosti (konkurentnost tržišta rada u Srbiji);
- administrativni troškovi poslovanja u Srbiji su 4,2% BDP-a (Češka 2,9%, Holandija 1,9%);
- stopa nezaposlenosti je preko 20%, stopa nezaposlenosti mladih preko 50%.
Iz svega možemo zaključiti da novi Zakon o radu donosi i pozitivne i negativne novine. Za firme kao što je Limundo rad van prostorija poslodavca, zatim rad od kuće, pripravnost zaposlenog, kao i elektronsko dostavljanje rešenja o godišnjem odmoru i obračunskih listića su prvi, mali koraci napred. Verujem da će ih biti još, jer nas do kraja 2018. godine očekuje usklađivanje Zakona o radu sa EU (trenutno je 65% usklađen) i nadam se njegovo prilagođavanje ovakvoj ekipi.
1 komentar