Kako mi je SMS podsetnik doneo haljinu

Koliko puta vam se desilo da propustite aukciju zato što u trenutku njenog isteka radite nešto drugo? Niste pri kompjuteru ili, još gore, u kući ste, ali gledate TV, kuvate ručak ili čitate nešto (…) dok aukcija dobija ponude i svog kupca.

Delimo sa vama jednu ličnu priču korišćenja
SMS podsetnika.

– Čoveče koliki je red na kasi, već me je zabolela glava, dok ga sačekam mogu komotno da pojedem sve iz korpe sa sve ovim praškom za veš.

– Koji maler i to baš sada kada žurim.

– Evo je poruka, sigurno mi ističe i parking, tek ću sada da se slikam. Ijaooo, još gore, Limundo SMS obaveštenje, još sat vremena do isteka aukcije. Ijao pa kako sam na to mogla da zaboravim! Koja sreća!

Bacam korpu iz ruku i trčim ka vratima – Moraš da stigneš na vreme kako znaš i umeš.

…I, napokon, pogledaj kako sija, taman za tebe.

– E Maco ima da ti stoji savršeno.
Šta?! Još 15 minuta do kraja, eto koja sreća da postoji SMS obaveštenje. Jel vidis da ti je suđeno. Ma, ima da budeš najlepša na Lepinoj žurci.

Hmm, koliko da unesem, ma ‘ajde 3000, grof nije stipsa. Vodim! Savršeno, sada mogu da se opustim, Limundo agent će da obavi sve za mene.

Čekaj, ko je sad ovo?
Dao je više od mene!
E, to tako neće moći!
Ma, ima da bude moja i tačka.

Aha, ko sad vodi? Ko je baja? Ma, izvini molim te, tebi verovatno i ne bi stajala – zadovoljno se smeškam i dignutog nosa gledam u ekran. U glavi sam je već obukla u nekoliko kombinacija i taman kad sam počela da razmišljam gde sam stavila čizmice koje bi savršeno isle uz nju – ma, da li je moguće? Opet ne vodim!

Razmišljam da li da progutam računar ili da se pljusnem vodom, počinjem da vičem kao navijač na tribinama – Bolje bi ti bilo da odustaneš, ma nisi ni svesna koliko mi treba ta haljina.

Iju, pa završiće mi se aukcija, ponovo unosim ponudu i napokon, vodim – tri put ura .

– Maco da nisi više dala ni dinara. Ma nema ni šanse da neko da više. Jao, a šta ako ipak da? Možda bih trebala da unesem još malo, za svaki slučaj.

Sedim i počinjem da grickam nokte, njišem se na stolici kao kišni čovek, nervozno se češem po vratu i neprestano prekrštam i otkrštam noge.

– Maco šta ti ovo treba hoćeš da uništiš manikir i dobiješ bore!?

Ljutito guram tastaturu i odlazim od računara, sedam na dvosed i pokušavam da pratim emisiju na TV-u. – Ma šta bude biće, sad ću da vidim koliko mi je sudbina naklonjena! I onako si pokupovala gomilu knjiga o karmi i teoriji već ispisane sudbine po rodjenju.

Ni sada ne znam koja je emisija bila niti o čemu se radilo, konstantno mi je u glavi bio Lepin stan i ja koja ulazim na vrata u svojoj novoj haljini.

– Ma, Maco i ako ne pobediš možeš da obučeš onu sivu haljinu. Nema šanse. Nju sam nosila kod Boke, svi će znati da sam obukla istu, roza više nije u fazonu, a bela mi nije baš nešto. Ju, maco, pa ti nemaš haljinu!

– Kakva crna karma i sudbina. Diži se – trčim ka računaru i u tri koraka preskačem trosed lampu i noćni stočić – jao samo da nije otišla.

I dalje vodim ali mi je digla cenu – da li ja ipak za svaki slučaj da dam malo više? E, ima da me pobedi za dinar i ima da se pojedem samo tako. Ko još nema dinar.

Možda me samo taj dinar deli od pobede, da ja odma unesem dinar više. Uneću 20, ma 30. Jao koliko da unesem?

Za sve moraš imati strategiju i plan. Razmišljaj, Maco, razmišljaj.

Čoveče pa ovde nema čak ni strategije. Ma kako nema? Moj deda je imao strategiju za loto. Aha, ali kada malo bolje razmislim za 20 godina igranja dobio je samo jednom peticu.

Ma uneću 4500 i šta bude biće.

Stiskam šake i refrešujem prikaz tako da sam dugme F5 umalo zaglavila – Jao, Maco pa ti si pobedila!

– Čoveče koja borba, ali JA sam pobedila nja nja nja nja.

Skačem od sreće i u glavi već čujem gromoglasan aplauz ovacije i masu koja kliče to Maco majstore!!!