Da je limun šljiva bio zvao bi se šljivadoo

Sledi šaljiva, potpuno izmišljena priča o tome šta bi bilo da je limun šljiva bio –>

Klikni na sliku iznad da vidiš šta sve ima

Ovo priču pišem o dva brata, iz trećeg sela nadomak Arilja.
Vladeta i Neško.
Godine im različite za tri. Pošteni i vredni momci, i stasa i glasa.
Nerazdvojni. Drže se k’o jedan. Majka ih tak’e odgajila. Otac za život pripremio.

Izjutra su prvi u polju. Parče ‘leba i slanine, opanci i džada.
Stignu more svakom na mobu. Ma, bre, otimaju se oko plasta.
‘Oće rukama da ga podignu.
Al’ se i dalje drže ko jedan.

Naveče najglasniji u kavani.
Aj, Neško, možda malo jači, al’ Vladeta ga stiže.
“Moji drugovi” i Bajaga. U sav glas.
E, tu ga i prestiže. Ali i dalje k’o jedan.

Sedoše oni tako onomad, pripiti, posle kilo rakije.
Gleda Vladeta onu flašu, niđe rakije, samo šljivu vidi.
Nudi Nešku, da proveri ovaj da ga oči ne lažu. Džaba, Neško već prigrlio astal.
A još mu je onomad Vladeta reko’ da je u šljivi poso’.
I eto, neka prilika ga natera opet da je vidi.
Pun mesec. Dim u kavani. Svi pospali, pa i Vladeta i Neško, za stolom.
K’o jedan.

Izjutra će Vladeta, brže bolje, da vidi šta mu je s šljivom činiti.
Priča Nešku, ovaj još bunovan.
– Kakva šljiva te spopala?
– Ma šljiva je pos’o.

Nedugo zatim, otvoriše ti Vladeta i Neško, prvi u selu,
ono na onom Internetu, kako se zvaše, kojekaka strana.
Za ime uzeše, ništa drugo, no šljivu, i dodaše jos doo, da bude ozbiljan pos’o.
Tako i nastade “Šljivadoo”, mesto za naše ljude.
Da prodajemo i kupujemo kojekake potrepštine, za zasad, za njivu, za opanci.
Da ne zafali. I eto, ide pos’o, ljudu navraćaju, gledaju.
Šta sve može da kupe. Šta ko prodaje.
K’o na vašar. Gledaš pa bi sve. Al’ pamet u glavu.

Pričaju ljudi, ima ista tak’a dva brata, samo živeli u neku tamo stranu zemlju.
Što je Vladeti i Nešku šljiva, njima bi limun.

p.s. Cela priča je izmišljena, sa nekom metaforom, tu i tamo.
K’o razume, razumeće. A nikad se ne zna, možda jednog dana ta šljiva i nama bude pravi pos’o. Mislim na naš narod, naravno.
Zahvalio bih se babi i dedi, od kojih sam neke reči sa Zlatibora zapamtio, neke verovatno pogrešno preneo, a neke ređe iskoristio ovde.