“Aleksandre, super su ti fotografije”, reče Vlada i dodade: “Napiši blog o tome”.
Kako je ovo moj prvi blog u Limundu, biće tu malo i o timu i o tome kako sam ja dospeo u tu družinu. Isprva nisam znao šta da pišem na temu fotografije na koju su mnogi drugi napisali taman tako i toliko da sebe mogu smatrati velikim nepoznavaocem te oblasti.
Možda je postalo previše jednostavno.
Moj prvi analogni aparat (na film) i možda drugi film u životu, konačno se vratila ta želja za fotografisanjem, kao kada se po prvi put u mojim rukama našao digitalni fotoaparat.
Obilazio sam Limundo palatu, uzduž i popreko, slikao kolege, perače prozora, svoje cipele. Nisam očekivao mnogo od tog probnog filma, a nisu ni kolege, pa su svi bili opušteni i nasmejani.
Pored okidača pojavilo se crveno 36. Premotavajući film, slučajno sam otvorio leđa aparata, malo je falilo da zaplačem zbog svoje smotanosti. Odneo sam film u radnju, nisam se nadao ničemu. Kada sam video da su delimično osvetljene samo poslednje tri fotografije, nisam znao kako da se smirim od sreće. Kolegama se svidelo, a ja sam imao neverovatna tri dana, za koja sam “ispucao” film, a 36 uslikanih fotografija mi nikada nije bilo ovako uzbudljivo, puno neizvesnosti i iznenađenja.
I eto ga nešto novo, a ipak staro, toliko staro, a opet neprevaziđeno. Za mene fotografisanje sada ponovo ima smisla. Sada više razmišljam pre nego što uslikam neki momenat, a ako vas je neko fotografisao na film, budite sigurni da ste mu bitni, jer ne stanu svi u 36 fotografija.
“Ne stanu svi u 36” ne važi za Limundo tim. Od kada sam tamo, uvideo sam koliko znači prijatna atmosfera i zdravo radno okruženje. Oduvek sam žarko želeo da postanem deo tima, ni posle nekoliko neuspešnih pokušaja nisam odustao, pa sam poslao e-mail sa molbom da svoju stručnu praksu realizujem u srpskom Google-u, kako neki imaju običaj da kažu za Limundo. Bili su super i prihvatili su me. Posle 320 sati prakse, našli su mi radno mesto koje mi najviše odgovara, pa na posao idem kao da je svaki dan prvi radni dan.
Limundo time, hvala ti na svemu….
Koja je samo poenta slikanja filma kada se isti zalepi na TFT ( obratiti paznju na sitnu mrezu na filmu) i onda slika digitalnim aparatom ( krive ivice usled disorzije )?
Fotografije koje se nalaze u blog postu su samo grubi prikaz filma, ako bi se one skenirale, tu bismo imali rezoluciju od 24 megapiksela, ali izbegavam da kvalitet analogne fotografije merim nečm sto je ograničeno. Kao što ništa nije savršeno, tako ni ovaj prikaz nije, ali ovde nije reč o tome već o osećaju koji sam imao dok sam se vraćao u svet fotografije posle 12 meseci odsustva stvaralaštva… Ideje su počele da naviru, kao što su to radile i ranije….