Sitnice čine život interesantnim, vrednim i lepim.
Jednog dana prelazim ulicu kod Ade Ciganlije.
Na semaforu na najboljoj startnoj poziciji: 1 autobus i 1 kombi.
Vozač kombija pokušava da pita vozača autobusa nešto.
Videvši da ne uspeva ni sviranje, ni mahanje, ni skakanje.. baš ništa.
Čovek samo što nije izgubio nadu.
U želji da pomognem mahnuo sam kratko vozaču autobusa da mu signaliziram da je tražen.
Vozač autobusa je moje mahanje shvatio kao jutarnji pozdrav.
Taj osmeh od srca, pun energije i radosti.
Reakciju vozača neću nikad zaboraviti.
Kasnije je shvatio da je namera bila druga, ali je za mene to bio momenat koji ću pamtiti.
Pod naslovom:
“Toliko malo je potrebno da čovek bude srečan.
Često baš to malo nedostaje.“ (Ivo Andrić)
Vladimir Nikolić
