Početna » LimundoGrad » Potrošač ima prava: Međunarodni dan zaštite prava potrošača

Potrošač ima prava: Međunarodni dan zaštite prava potrošača

„Potrošači, po definiciji, uključuju sve nas“, rekao je 15. marta 1962. godine tadašnji predsednik SAD Džon Kenedi u svom govoru Kongresu. Tada je prvi put javno potencirao probleme potrošača izjavivši i da potrošači „čine najbrojniju ekonomsku grupu, koja utiče na i na koju utiče svaka ekonomska odluka javnih i privatnih tela“, a da su, uprkos tome „jedina bitna grupa čija gledišta često nema ko da čuje“.

Dvadesetak godina kasnije ovaj dan je na nivou Ujedinjenih nacija i zvanično priznat kao Međunarodni dan zaštite potrošača, čime je dobio globalnu dimenziju, a obeležava se i u Srbiji.

Kenedijeva rečenica je bliska pravom stanju stvari i danas. Potrošači su brojna grupa koju često ekonomski centri moći zapostavljaju i ne tretiraju na pravi način. Ipak, da bi proizvođači i trgovci tretirali na adekvatan način potrošače, neophodno je da i sami potrošači znaju koja su njihova prava.

Šta sve spada u potrošačka prava?

Potrošač pre svega, ima pravo da za svoj novac dobije robu ili uslugu koja odgovara njegovim razumnim očekivanjima. Kroz razvoj potrošačkog društva i industrije, i sama prava potrošača su postala komplikovanija i razgranatija, a dobila su i svoju zaštitu. Ipak, osnove se nisu promenile, pa potrošač ima pravo da: zadovolji svoje osnovne potrebe, odnosno pravo da mu budu dostupni osnovni proizvodi i usluge poput hrane, obuće i odeće, mesta za stanovanje, pravo na obrazovanje, pristup zdravstvenim, komunalnim i telekomunikacionim uslugama, a u današnje vreme i pristup internetu kao specifičnom vidu komunikacije; bude zaštićen od proizvoda ili usluga koji mogu da budu štetni po život ili zdravlje; bude informisan, kako bi na raspolaganju imao sva obaveštenja o proizvodu i usluzi i da bude zaštićen od nedozvoljenog oglašavanja; bira raznovrsne proizvode i usluge po uporedivim cenama sa sličnim kvalitetom, kao i da na raspolaganju ima pravna sredstva kako bi zaštitio svoja prava od “nečasne poslovne prakse”.

Dakle, pravo trgovca ograničeno je pravom potrošača, ali oni ne moraju nužno da budu protivnici i zajedno bi trebalo da učine napore kako bi i jedni i drugi bili zadovoljni. Taj put naravno nije lak, a pravna pravila su tu da obezbede minimum u ovom “komplikovanom odnosu”.

Šta sve ovo znači za potrošače u Srbiji?

Prava potrošača štiti pre svega Ustav kao najviši pravni akt Republike Srbije, koji u članu 90 propisuje obavezu države da štiti prava potrošača, navodeći i to da su posebno zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja, bezbednosti i privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu.

Opšte odredbe Ustava moraju se razraditi određenim konkretnijim pravnim aktima, a to se čini pre svega Zakonom o zaštiti potrošača koji predstavlja tzv. krovni zakon koji uređuje prava i obaveze potrošača i trgovca u svojim međusobnim odnosima. I naš zakon, kao i brojni drugi akti koji regulišu prava potrošača propisuje osnovna prava navodeći da se potrošač ne može odreći prava koja su mu garantovana zakonom. Drugim rečima, zakon je minimum koji svaki trgovac mora da ispoštuje.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga i Zakon o elektronskim komunikacijama su zakoni koji regulišu određeni segment zaštite potrošača u specifičnim oblastima koje su postale svakodnevna potreba današnjih potrošača, odnosno koji regulišu odnose korisnika finansijskih usluga i usluga elektronskih komunikacija sa bankama i operatorima.

Zakon o oglašavanju reguliše način plasmana oglasne poruke, ali sadrži i odredbe koje sankcionišu tzv. obmanjujuće oglašavanje, odnosno oglašavanje koje na prevarni način utiče na ekonomsku odluku potrošača.

Treba pomenuti da u korpus akata koji regulišu ovu materiju ulaze i brojni drugi zakoni i podzakonski akti koji imaju za cilj da zaštite potrošače od prevarnog postupanja privrednih subjekata, poput Zakona o trgovini, Zakona o elektronskoj trgovini, Zakona o prometu lekova i medicinsih sredstava, propisi koji regulišu zdravstvene i nutritivne izjave i podsetiti da je Srbija pod sve većim uticajem evropskog prava iz ove oblasti, pa se može reći da se u smislu regulative približava EU.

Osnovne obaveze trgovca

Trgovac je po Zakonu o zaštiti potrošača dužan da:

Informiše potrošača, odnosno da istakne cenu i obavesti potrošača o svim bitnim svojstvima robe ili usluge kako bi potrošač mogao da donese informisanu odluku o kupovini proizvoda ili usluge i to pre samog zaključivanja ugovora;
Poštuje zabranu nepoštene, obmanjujuće i nasrtljive poslovne prakse, odnosno trgovac treba da se uzdrži od korišćenja nečasnih i prevarnih sredstava ili različitih oblika prinude da bi uticao na ekonomsku odluku potrošača.

Prava potrošača kod Ugovora zaključenih na daljinu

Razvoj interneta je doveo i do ekspanzije tzv. usluga informacionog društva, a naročito elektronske trgovine. Elektronska trgovina putem interneta ima specifična pravila koja su uslovljena njenom brzinom i globalnim karakterom i ona je prisutna u različitim segmentima odvijanja aktivnosti na internetu bilo da se kupuju igrice putem servisa Steam, naručuju knjige preko Amazona, preplaćuje na Netflix ili kupuje roba posredovanjem servisa Limundo ili Kupindo.

Svako od nas korišćenjem svih ovih servisa, na dnevnom nivou ulazi u gomile ugovora, koji se u smislu zakonske terminologije nazivaju “ugovori na daljinu”, koji predstavljaju one ugovore koji su zaključeni između trgovca i potrošača u okviru organizovane prodaje ili pružanja usluga na daljinu bez istovremenog fizičkog prisustva trgovca i potrošača, isključivom upotrebom jednog ili više sredstava komunikacije na daljinu do trenutka zaključenja ugovora, uključujući i sam trenutak zaključenja.” Dakle, u ove ugovore spadaju svi ugovori koji se zaključuju korišćenjem interneta. Ovakvi ugovori su potencijalno još opasniji po potrošača, pa su često još strože regulisani, te se u zakonu njima posvećuje posebna pažnja, i to kada se radi o:

  • obaveštenju koja treba da sadrže: adresa, prodajna cena, trošku korišćenja sredstava komunikacije na daljinu kada se posebno tarifira, obaveštenje o pravu na odustanak od ugovora i gubitku tog prava, obaveštenje o plaćanju razumnih troškova trgovcu u situaciji odustanka od ugovora, o poštanskim uslugama koje trgovac koristi što je naročito bitno za reklamacije zbog nesaobraznosti kod kupoprodaje robe, kao i druge informacije u zavisnosti od prirode usluge;
  • pravu na odustanak od ugovora u roku od 14 dana bez navođenja razloga i bez dodatnih troškova osim određenih troškova (direktni troškovi vraćanja roba i ostali troškovi navedeni u zakonu), a kada se ne radi o uslugama koje su izuzete od prava na odustanak (član 37. Zakona o zaštiti potrošača);
  • formalnim uslovima za zaključenje, koji se odnose na način zaključenja, obrazac za odustanak i slično.

Ovi ugovori pozivaju na naročiti oprez zbog “elementa inostranosti”, odnosno činjenice da se pružalac usluge može nalaziti van granica naše zemlje i toga da praktično naši organi nisu u mogućnosti da do takvih pružalaca usluga uopšte dopru, pa bi opšta preporuka bila da se koriste usluge samo proverenih pružalaca, i dobro poznavanje Uslova korišćenja svakog konkretnog pružaoca.

Tela koja štite prava potrošača

Zakon o zaštiti potrošača sadrži i mehanizme zaštite prava potrošača. Nosioci te zaštite su o “slovu zakona”: Narodna skupština, Vlada, Ministarstvo, Nacionalni savet za zaštitu potrošača, druga ministarstva i regulatorna tela koja imaju zakonom utvrđene nadležnosti u oblasti zaštite potrošača, organi autonomne pokrajine i lokalne samouprave, kao i udruženja i savezi. Ovde treba naročito obratiti pažnju na udruženja potrošača i saveze čije su osnovne funkcije informisanje, edukacija, savetovanje, pružanje pravne pomoći potrošačima, postupanje po prigovorima potrošača, sprovođenje nezavisnih ispitivanja i uporednih analiza kvaliteta riba i usluga, kao i sprovođenja istraživanja i studija u oblasti zaštite potrošača. Pored ovih prava, evidentirana udruženja potrošača (upisana u poseban registar) mogu, između ostalog da učestvuju u specijalizovanim telima, da zastupaju potrošače u sudskim i vansudskim postupcima i da učestvuju u radnim grupama za pripremu propisa i strategija.

Postupci za zaštitu prava potrošača

Zakon predviđa vansudske mehanizme za rešavanje sporova, koje zapravo predstavljaju specifičan vid posredovanja (medijacije) koju vrše za to ovlašćena tela. Sudski postupci za zaštitu prava potrošača imaju u odnosu na ostale sudske postupke specifičnost koja se ogleda u tome da se ne plaća sudska taksa, ako vrednost spora ne prelazi 500.000 dinara. Takođe, zakon predviđa i mehanizam zaštite kolektivnih prava potrošača koji vodi nadležno ministarstvo ili po službenoj dužnosti ili na zahtev evidentiranih udruženja ili saveza. Na kraju treba pomenuti i inspekcijski nadzor i primenu mera od strane inspekcije i pokretanje prekršajnog postupka.

Ipak…

Čini se da je opet sve na potrošaču, koji mora da bude dobro edukovan i informisan, a pored toga, mora da bude uporan i da zna kome treba da se obrati da bi ostvario svoja prava. Na kraju pravo ne sme da zloupotrebljava jer ono nije sredstvo za “maltretiranje trgovaca” nego način da dobije proizvod ili uslugu koju je razumno očekivao.

Tagovi :
Prethodni post
Sledeći post
Facebook komentari

1 Komentari

  1. Samo da napomenem. Kupac na daljinu moze od kupovine da odustane u roku od 14 dana bez ikakvog objasnjenja i vrati robu prodavcu ali samo ako je ta roba u istom stanju u kom je i preuzeta. Odnosno ne mozete vratiti mobili telefon koji ste otpakovali, ubacili u njega karticu i neke programe, koristili ili ostetili. Mnoge mediske kuce ovaj zakon prezentuje samo povrsnim citanjem zakona, bez da se vise uopzna sa njim. Na raznim savetovanjima, forumima itd.. Svud u svetu postoji zakon o zasiti potrosaca ali i jasno postavljenja njihova ogranicenja. Kod nas se nazalost i ovaj zakon kaoi i mnogo njih moze razlicito tumaciti u zavisnostti ko o njemu odlucuje.

Leave a Reply

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Required fields are marked *

*

Idi na vrh