Početna » LimundoGrad » E-trgovina u Srbiji – kako je vidi inspekcija

E-trgovina u Srbiji – kako je vidi inspekcija

Ubrzani razvoj interneta i sve veći broj korisnika globalne mreže, doveo je u drugoj polovini prve decenije 21. veka do tada neslućene mogućnosti za pokretanje privatnih biznisa koji se zasnivaju na inovacijama, dobrim idejama i velikom broju korisnika, uz neminovnu interakciju i konstantno unapređenje usluge. Tako je danas moguće zamisliti da najveći svetski trgovac postane portal Alibaba koji ne poseduje “na lageru” nijedan artikal koji prodaje, da u prevozu počinje da dominira Uber, iako ne poseduje nijedno vozilo, a da najveći medij u smislu prenošenja informacija, slike, videa i zvuka bude Facebook.

Osnovna razlika ovih i tradicionalnih biznisa je egzistiranje u onlajn prostoru i velika baza korisnika koji kreiraju svoje naloge i međusobno komuniciraju, dele sadržaje i trguju. Trend porasta biznisa zasnovanih na e-ekonomiji zbog neslućenih mogućnosti koje nudi internet nije zaobišao ni Srbiju. Ovi biznisi su postepeno narasli i u pogledu korisnika i u pogledu profita, ali su i stvorili jedinstveni sistem pravila koja su regulisala gotovo sve aspekte korišćenja servisa, od načina na koji se može vršiti e-trgovina do zaštite podataka o ličnosti i upozoravanja korisnika da se nelegalne aktivnosti neće tolerisati. Sve to je učinjeno pre nego što je država uopšte postala svesna da ovakve vrste aktivnosti postoji na internetu.

Zato je u prvo vreme ona bila potpuno pasivna jer nije uviđala rastući značaj e-trgovine ili jednostavno nije razumela njene specifičnosti a kada je postala svesna reagovala je gotovo uvek restriktivno ili pod uticajem EU donosila propise koje potom nije primenjivala.

Tako ovu oblast regulišu Zakon o elektronskom potpisu, Zakon o elektronskom dokumentu i Zakon o elektronskoj trgovini, koji zajedno čine domaći pravni okvir za e-poslovanje.

Nažalost, većina novih odredaba zakona je ostala na nivou načela, a jedini njihov cilj je bio puko usklađivanje sa evropskim pravom uz nedovoljno sagledavanje stanja na domaćem tržištu i uz nerazumevanje onih koji zakon treba da implementiraju. Zato se dešava da se gotovo svi učesnici na tržištu svakodnevno suočavaju sa tržišnom inspekcijom koja ne razume ili ne želi da razume specifičnost onlajn trgovine.

etrgovina srbija inspekcijaKao što je već istaknuto, većina e-trgovine se zasniva na interakciji korisnika, a onlajn “trgovac” zapravo nije trgovac nego onaj koji dovodi u vezu korisnike da bi oni međusobno obavljali trgovinu uz proviziju, ili kako to Zakon o elektronskoj trgovini kaže: “pružalac usluge informacionog društva”. U stranoj legislativi se često koristi i izraz “posrednik”, dakle neko ko ne učestvuje u interakciji nego organizuje tu interakciju, postavlja pravila i sankcioniše korisnike ako se ne ponašaju u skladu sa tim pravilima. U Sjedinjenim američkim državama je još krajem 20. veka usvojen zakon pod nazivom Digital Millennium Act (DMCA) koji je postavio osnovni princip – izostanka automatske odgovornosti posrednika (pružaoca usluge informacionog društva) za nezakoniti sadržaj i/ili ponašanje korisnika. Tako je omogućeno da se video sadržaji relativno slobodno dele preko YouTube ili da Google izbacuje veliki broj informacija u pretrazi a da mu ne preti automatska kazna zbog toga, što ne znači da je posrednik potpuno amnestiran od odgovornosti. Ako je posrednik opomenut da neki korisnik postuje nelegalan sadržaj ili se nelegalno ponaša (na primer nudi na prodaju oružje ili krši autorska prava), od tog trenutka postaje odgovoran ako ne ukloni sporni sadržaj. Ovaj koncept odgovornosti je prepoznat kao uklanjanje sadržaja prema zahtevu (Notice and Takedown) a postoji i u našem pravu.

Tako pružalac usluge informacionog društva:

  • ne odgovara za elektronske poruke koje mu je predao korisnik ako sam nije uticao na njihovo plasiranje (Član 16. Zakona o elektronskoj trgovini),
  • nije dužan da prethodno vrši monitoring poruka koje upućuju korisnici ali je dužan da na osnovu odgovarajućeg akta (upravnog ili sudskog) predoči sve podatke na osnovu kojih se može preduzeti otkrivanje ili gonjenje počinilaca krivičnih dela, odnosno zaštita prava trećih lica. (Član 20. Zakona o elektronskoj trgovini).
  • je dužan da postupi po nalogu suda za ograničavanje pružanja usluge kao privremene mere (uključujući i uklanjanje sadržaja).

Dakle, osnovni principi su: nepostojanje obaveze prethodnog monitoringa sadržaja koji stvaraju korisnici, dužnost saradnje sa nadležnim organima u slučaju postojanja sumnje da postoji nelegalna aktivnost i obaveza postupanja po nalogu suda.

Najčešći slučaj iz prakse je da se upravni organi, konkretnije nadležna inspekcija, obraća pružaocu usluge informacionog društva navodeći da on krši Zakon o oglašavanju budući da nema oglasnu deklaraciju, popunjeni obrazac koji načelno treba da ima svaki oglašivač, za oglasne poruke nasumično (ili po prijavi) odabranih korisnika i uvek kažnjava posrednika iako on nema nikakve veze sa posrednikom. Na ovaj slučaj se nadovezuje i čest slučaj stavljanja na teret pružaocu usluge informacionog društva da obavlja nelegalnu trgovinu iako posrednik ne trguje ili mu se inputira odgovornost za prodaju krivotvorene robe. Inspekcija se u praksi ponaša tako što ignoriše navedene principe Zakona o elektronskoj trgovini, primenjujući druge zakone, koji gotovo da uopšte ne prepoznaju specifičnosti prenosa oglasne poruke preko onlajn platformi za trgovanje izjednačavajući pružaoce usluge informacionog društva sa tradicionalnim vidovima prenosa oglasne poruke (TV, radio, novine, bilbordi i slično) ili sa “običnim” trgovcima. Što se tiče tradicionalnog oglašavanja, ono podrazumeva postojanje dva subjekta: oglašivača (onog koji želi da oglasi svoj proizvod ili uslugu i prenosioca (onog koji predstavlja platformu za distribuciju oglasne poruke i koji odlučuje da li će poruka biti objavljena). Kod onlajn platformi za trgovinu korisnik je ujedno i oglašivač i prenosilac poruke jer je on odgovoran za sadržaj svog naloga, a pružalac usluge informacionog društva je tek naknadno odgovoran, i to ako ne reaguje na “notice” nadležnih organa. Kako ne utiče na odabir oglasne poruke niti inicira ili menja tu poruku, ne može ni da bude odgovoran.

Isti princip može da se primeni i na navodno nelegalno obavljanje trgovine, jer nije posrednik taj koji obavlja trgovinu nego sami korisnici, a posrednik ima obavezu da reaguje samo ako opravdano sumnja da se radi o nelegalnim aktivnostima, a ima obavezu i da pruži pomoć nadležnim organima u pogledu otkrivanja korisnika koji se ponaša nezakonito. Tako, ako neko prodaje metle a nije registrovan kao trgovac po Zakonu o trgovini, Limundo bi mogao samo da “predoči” sve bitne podatke o tom korisniku inspekciji, a inspekcija bi onda morala da pokrene postupak protiv tog korisnika i ishoduje privremenu meru od suda, i sa tom odlukom suda da zahteva od Limunda da ukloni sporni oglas, ili suspenduje nalog ili sprovede neku drugu meru koju je sud naložio.

Nažalost, inspekcija se pre odlučuje da “goni” posrednika jer je do njega lako doći i primenom opštih zakona, prilično kreativno konstruiše njegovu odgovornost umesto da ide “regularnim putem”. Izlaz se može pronaći samo u konstantnom insistiranju da se zakon pravilno primenjuje, da se uvaži činjenica da elektronsko poslovanje ima svoju specifičnu regulativu koja ima prednost u odnosu na opšti pravni okvir, a ako to nije dovoljno da se izmene postojeći zakoni i preciziraju ovlašćenja inspekcije, preciziraju prava i obaveze pružalaca usluga informacionog društva i formalizuje saradnja sa nadležnim organima. U suprotnom, arbitrerno i nezakonito ponašanje organa koji kontrolišu sprovođenje zakona, može da se tretira kao “regulatorna prepreka” i da demotiviše ulaganje u nove forme biznisa i tako spreči razvoj sektora koji je jedan od retkih koji beleži kakav takav rast.

 

 

Tagovi :
Prethodni post
Sledeći post
Facebook komentari

4 Komentari

  1. Da vas to slucajno nije drmnula inspekcija i dobro iznervirala kada ide ovakav tekst? Ima i neku notu cinizma i tihog bunta protiv neukih a drcnih inspektora. Dobrano cemo se svi mi pomuciti…i prodavci i posrednici i kupci…dok ne naucimo, jos uvek „ogranicene“ sluzbene organe da se konacno dozovu tehnoloske inteligencije.

  2. dimitrijevic75

    Umesto da juru lopovi oni gledu kako se sirotinja snalazi sas polovno i tragovima korišćenja.
    Ja bi više volo stanje ko u prodavnici nego sas sliku ali po prodavnicu oće da zaradu tri za jedan.
    Tako se ne trguje a i policija ne radi poso samo prima platu.
    Sve naopako.

    A kako ste Vi dobili dozvolu?
    Sedeli jedno popodne i pitali se – a što ne bi mi nešto radeli za pare a da se ne znojimo?
    Čitao sam ja te bajke za lepo spavanje…

    I da se vrne JMBG za nalog jerbo NULTI zaštitnici Ustava krše Zakon dok se pozivadu na Ustav
    Setila se jajarija…

  3. U svakom slučaju većina prodavaca na Kupindu i Limundu preprodaju NOVU robu a da nemaju registrovanu delatnost. Lično poznajem neke sa preko 1000 ocena.

    Država bi trebalo da im izvrši pretres i traži poreklo robe i sve ostalo po zakonu.

    Plaćam porez zadnjih 25 godina.

Leave a Reply

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Required fields are marked *

*

Idi na vrh