Početna » LimundoGrad » Da li je onlajn prodaja polovnih stvari nelegalno ponašanje ?

Da li je onlajn prodaja polovnih stvari nelegalno ponašanje ?

Dokle god se trgovina na internetu odvija u skromnom obimu, u onlajn svetu koje „obični“ trgovci ne poznaju i ne žele da upoznaju, ne postoje gotovo nikakvi problemi. Međutim, čim obim razmene postane veliki i preti da ugrozi njihov (tradicionalni) biznis, javljaju se problemi, koji su najčešće posledica nerazumevanja načina na koji se odvija elektronska trgovina i prirode razmene koju posredstvom servisa e-trgovine obavljaju korisnici.

Pitanja su sledeća:
1. Čime se krši a čime ne Zakon o autorskim pravima?
2. Da li je prodaja stvari neovlašćeno obavljanje delatnosti?
3. Obaveze pružaoca usluga informacionog društva

Najnoviji primer je “nervozna” reakcija pojedinih izdavačkih kuća koje su tražile pomoć LimundoGrada da svoje korisnike podstakne na ponašanje „u skladu sa zakonima i moralnim odredbama civilizovanog društva”. Povod je bio prodaja polovnih udžbenika, ali i navodno falsifikovanih udžbenika, uz navođenje da se krše “mnoge odredbe Zakona o autorskim pravima”, što je potkrepljeno linkom na stranicu gde se ta “nelegalna prodaja” navodno organizuje. Ovde ćemo analizirati pravni aspekt prodaje polovnih stvari putem servisa elektronske trgovine.

Pre svega, treba napraviti jasnu razliku između prodaje polovnih stvari i prodaje stvari koje predstavljaju plagijat ili neovlašćenu kopiju nečijeg autorskog dela i ukazati na to koji se zakoni i na koji način mogu prekršiti.

Prodajom polovnih stvari se ne krše autorska prava!

Autorsko delo je po slovu zakona “originalna tvorevina ljudskog uma izražena u nekoj formi”. Da bi se autorsko delo ekonomski iskorišćavalo, neophodno je da se zahteva saglasnost autora i da se, eventualno, autoru plati online prodaja knjigaodređena naknada. Odnosi sa autorom se najčešće regulišu posebnim ugovorom. Kada se govori o knjigama ovaj ugovor je prepoznat pod nazivom “Izdavački ugovor”, gde se na izdavačku kuću prenosi pravo na objavljivanje (prvo saopštavanje autorskog dela) i umnožavanje i prodaju primeraka knjige (prodaja tiraža), dok se autoru plaća naknada uz to da on/ona zadržava tzv. moralna prava (na primer pravo da bude potpisan/a kao autor). Autorsko pravo se iscrpljuje u odnosima autora i izdavača. Drugim rečima, autor je dobio naknadu, a izdavač je dobio pravo da proda određeni tiraž te knjige. Kada je primerak knjige već prodat, njen vlasnik (kupac) ima pravo da je dalje preprodaje bez bojazni da krši nečija autorska prava, jer preprodaja nije predmet propisa koji regulišu autorsko pravo. Isti princip je primenljiv i za svako drugo autorsko delo.

Prodaja plagiranih/kopiranih autorskih dela jeste kršenje autorskog prava!

Plagijat bi, kolokvijalno rečeno, mogao da se definiše kao “krađa tuđeg autorskog dela”, u celini ili delimično, odnosno kao iskorišćavanje tuđe “tvorevine ljudskog uma”, bez dozvole autora. Kopiranje je kreiranje identičnih kopija autorskog dela, ali bez dozvole autora za takvo kopiranje. Bez obzira na manifestaciju, obe radnje predstavljaju kršenje autorskog prava i nosilac autorskog prava može da tuži za naknadu štete, a dolazi u obzir i krivična odgovornost jer je neovlašćeno objavljivanje i umnožavanje tuđeg autorskog dela u celini i delimično predviđeno kao krivično delo iz člana 199. Krivičnog zakonika.

Da li je prodaja polovnih stvari neovlašćeno obavljanje delatnosti?

Drugo pitanje koje treba postaviti je da li lice koje prodaje polovne stvari krši propise koji uređuju trgovinu. Zakon o trgovini, između ostalog, predviđa da je trgovac pravno ili fizičko lice koje ispunjava uslove za obavljanje prodaja od kuceprodaje robe, odnosno pružanje usluga. Svojstvo trgovca može da ima pravno lice i preduzetnik koje obavlja trgovinu, a fizičko lice generalno gledano nije trgovac. Promet je skup svih osnovnih i pratećih poslovnih aktivnosti u vezi sa nabavkom i prodajom robe i usluga, dok trgovina predstavlja skup poslovnih aktivnosti prometa robe, odnosno usluga  sa ciljem ostvarivanja dobiti, kao i drugog društveno-ekonomskog cilja. Trgovina putem servisa elektronske trgovine bi bila tzv. dajinska trgovina na malo, koja se vrši tako što “trgovac ponudu nudi putem sredstava komunikacija, potrošaču koji nije neposredno prisutan.” Ovde posebno treba precizirati da je u ovom konktekstu servis elektronske trgovine zapravo “sredstvo komunikacije”.

Imajući u vidu sve ove odredbe zakona, ako je korisnik servisa e-trgovine fizičko lice koje prodaje polovne stvari, ono ne može da se tretira kao trgovac i na njega se ne primenjuje Zakon o trgovini, budući da ne vrši promet roba/usluga, odnosno ne vrši poslovne aktivnosti vezane za nabavku i prodaju robe. Ovakva konstatacija ne važi za nekoga ko se predstavlja kao fizičko lice da bi neovlašćeno obavljao trgovinu. Ako neko faktički obavlja promet robe, odnosno sve poslovne aktivnosti u cilju prodaje i nabavke te robe, a da nije registrovan kao pravno lice ili preduzetnik, onda bi se moglo govoriti o neovlašćenom obavljanju delatnosti i takvo fizičko lice bi moglo da bude kažnjeno novčano za prekršaj u iznosu od 50.000 do 150.000 dinara, a može da mu se izrekne i zaštitna mera zabrane obavljanja delatnosti.

Na primer, ako neko nabavlja knjige na veliko i nudi ih konstantno putem servisa Limundo da bi ih prodavao zarad ostvarivanja dobiti, onda su svi elementi trgovine tu: promet robe i dobit. Ako to lice nije registrovano za obavljanje trgovine, nadležna inspekcija bi mogla da pokrene prekršajni postupak. Sa druge strane, ako roditelj deteta koje je završilo treći razred osnovne škole, prodaje knjige za tu godinu jer mu jednostavno više nisu  potrebne, on/ona nije trgovac, jer ne “obavljaju promet”, na način kako ga vidi Zakon o trgovini. Između ova dva jasna primera postoje brojni slučajevi u kojima se ne može jasno odrediti da li neko neovlašćeno obavlja trgovinu kao delatnost ili samo prodaje polovne stvari, posebno zbog razuđene i često nelogične prakse nadležne inspekcije. Ipak, načelno govoreći fizičko lice koje zaista prodaje polovne stvari, a ne zloupotrebljava servis za nelegalno obavljanje trgovine, je potpuno slobodno da to radi bez bojazni da krši Zakon o trgovini.

Obaveze pružaoca usluge informacionog društva

Kao što smo naveli u prethodnom tekstu, pružalac usluge informacionog društva nije trgovac. Radi se o servisu koji zapravo predstavlja organizatora trgovine u kojoj sam ne učestvuje. Taj organizator trgovine daje prostor i tehničke mogućnosti korisnicima koji međusobno trguju i za tu svoju uslugu naplaćuje određenu naknadu, kreira pravila igre i savetuje korisnike koje ponašanje je nedozvoljeno. Pored toga, po Zakonu o elektronskoj trgovini pružalac usluge informacionog društva je obavezan da prijavi nelegalno ponašanje i da sarađuje sa nadležnim državnim organima ako postoji sumnja da se neki korisnik ponaša nelegalno. Uprkos ovim obavezama organizatora e-trgovine, korisnik je taj koji je odgovoran za kršenje zakona. Zato on/ona mora da bude informisan o tome šta sme a šta ne sme, i da preuzme odgovornost u slučaju da krši zakon. Takođe, i oni koji ukazuju na navodne “nelegalne aktivnosti” moraju da budu svesni da ova oblast nije neregulisana i da postoji jasna zakonska procedura za ostvarivanje prava u slučaju nelegalnog ponašanja korisnika.

Tagovi :
Prethodni post
Sledeći post
Facebook komentari

9 Komentari

  1. Znaci da s v e zene koje ovde preprodaju kozmetiku /Oriflejm, Avon itd/ to rade potpuno legalno iako duzi vremenski period na licitaciju stavljaju s a m o te proizvode, nove,…ili prodavci muskih carapa i vesa koji se bave iskljucivo tom robom i na vece kolicine, takodje je legalno!

  2. Miloš Stojković

    Načelno govoreći, svako ko se bavi trgovinom (skup aktivnosti radi stavljanja robe u promet i pribavljanja koristi) mora da bude registrovan kao trgovac. Fokus ovog teksta je bio na prodaji polovnih stvari kada se to radi kao uzgredna delatnost (ne u vidu zanimanja), sa naročitim fokusom na prodaju polovnih udžbenika. Aktivnosti korisnika koje ste naveli kao primer bi mogli da se tretiraju kao trgovina i da se od korisnika traži da se registruju kao preduzetnici ili kao pravno lice. Problem je što su zakonske odredbe preširoke i nema jasnog kriterijuma kada se neko ko prodaje stvari smatra trgovcem a kada ne, pa je data sloboda inspekciji da to procenjuje, što često stvara probleme u praksi.

  3. iz mog ugla
    normalna trgovina je podeljena na veleprodaju i maloprodaju
    – veleprodaje moze da prodaje svoju robu samo maloprodaji, mada to kod nas nije pravilo
    – maloprodaja formira cenu na osnovu nabavne + marza + porez = maloprodajna cena
    – kupovinom robe u maloprodaji isplacen je deo koji pripada drzavi (sada pdv) i na dalje bez obzira u kakvom je stanju to se smatra polovnom robom, cak iako je u originalnom pakovanju
    – u slucaju da inspekcija vrsi dalja istrazivanja prodavac (fizicko lice) je duzan da pokaze racun o kupljenoj tj. sada prodatoj robi
    – ako prodavac / fizicko lice nema taj racun smatra se da se bavi nelegalnom trgovinom
    – nije mi poznato kako se tretira roba kupljena u drugim zemljama
    – sto se tice knjiga – sve su one vec placene i to mnogostruko a mnogo je ozbiljnije pitanje kako to da se drzavna kontrola nikada ne pozabavi kalkulacijom cena knjiga u samim stamparijama tj, veleprodajnom cenom, moje licno misljenje je da se preko knjiga vrsi neverovatna pljacka srpskog naroda
    prasina se dize jer se prodajom polovnih knjiga smanjuje mogucnost za dalju pljacku roditelja i djaka
    rajko

  4. PRASINA SE DIZE JER SE PRODAJOM POLOVNIH KNJIGA SMANJUJE MOGUCNOST ZA DALJU PLJACKU RODITELJA I DJAKA…

    Pohvala za Limundo Tim, i samo nastavite tako. Naravno, morate biti spremni da odgovorite i docekate udarce od prosvetne mafije – ali ne sikirajte se – ne mogu vam nista !

  5. Dali treba biti registrovani trgovac za prodaju numizmatike,filatelije itd….

  6. Ako je prodaja udžbenika nelegalna kao onlajn jel bar legalno zapošljavanje namicatelja levak znanja?
    Na svu sreću pa ne čitam knjige.
    nintendo rules!

  7. Mislim da su najveci pljackasi upravo izdavacke kuce u dogovoru sa drzavom a sve u skladu sa zakonom koji su napravili da njima odgovara. Svaka skola ima drugacije knjige i svake godine se menjaju samo da nebi mogli da uzmete iz predhodnog razreda ili da date nekom dalje nego morate da kupite nove, zar vam to ne lici na pljacku, a onda se izdavacke kuce pozivaju na zakon i kako su one ostecene a u stvari sve je to lepo smisljeno da se pljackaju roditelji.

  8. Čekaj malo…
    Autori tih knjiga su prepakovali tudje knjige tj služile su im za izvor
    Samim tim nisu originalne.
    Javašluk, korupcija i nepotizam su doprinele ovoj kvazi-intelktualnoj brizi za tiraž i maržu.
    Sa druge strane nintendo kasira 17 milijardi dolara godišnje i spada u ozbiljne poreske obveznike.
    Da je ta lova pa da razumem a ne ovo šibicarenje u društvu bez para usled korupcije i nepotizma koje je rezultovalo – javašlukom.
    Oči povadiste za pare vi „intelektualci“

  9. U čemu je razlika ako ja odredjene udžbenike koji mi više ne trebaju PRODAM ili POKLONIM nekom rodjaku kome će zatrebati. U oba slučaja razni izdavači i zavodi neće videti ni dinara od mog rodjaka.
    Razmišljajte draga gospodo na ovaj način.
    Kakav moral i bakrači, pa zavod za udžbenike prodaje knjige po minimum duplo većoj ceni nego što bi trebalo.

Leave a Reply

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Required fields are marked *

*

Idi na vrh