Početna » Kupindo » Jubilej Miloša Crnjanskog (1893–1977)

Jubilej Miloša Crnjanskog (1893–1977)

 

Ove godine, 26. oktobra, obeležen je veliki jubilej – 120 godina od rođenja jednog od naših najvećih pisaca, Miloša Crnjanskog.

Priznanja koja je stekao tokom života i ogroman značaj koji njegova dela imaju ne mogu se osporiti, ali je činjenica da se na Crnjanskog drugačije gleda u odnosu na ostale naše proslavljene pisce.
Uzrok ovome nalazi se u samom načinu života koji je pisac vodio.

Crnjanski je rođen u Čongradu u Austrougarskoj (današnja Mađarska). Školovao se u Temišvaru, Rijeci, studirao istoriju umetnosti i filozofiju u Beču, diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Između dva rata bio je jedan od predvodnika avangardnog pokreta, a sam stvara i čuveni sumatraizam, pravac  koji će slediti mnogi naši pisci.

Petogodišnji Miloš Crnjanski u TemišvaruNjegova dela su u tesnoj vezi sa njegovim životom. Prožeta su motivima muka i smrti, mračnim i teškim, ratom i stradanjem. Kako je Crnjanski bio mobilisan tokom Prvog svetskog rata i učestvovao kao mladi vojnik na strani Austrougarske, nije čudo što se ova osećanja mogu sresti u gotovo svakom njegovom delu.

Tokom života bavio se različitim poslovima, bio je i novinar dopisnik, likovni kritičar, profesor fizičkog vaspitanja. Za vreme boravka u Londonu, tokom Drugog svetskog rata i u posleratnim godinama, gde je proveo punih 25 godina, bio je knjigovođa i raznosio knjige za jednu firmu na londonskom Pikadiliju, dok je njegova supruga Vida Ružić šila haljine za robnu kuću Herods.

Bio je protivnik Tita i komunističke ideologije i time je osuđen na izgnanstvo i život na margini društva. Iako su u periodu između dva svetska rata nastala njegova najznačajnija dela: Lirika Itake, Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe, za koje je dobio nagradu Srpske akademije nauka, uvek se osećala izdvojenost u odnosu na druge naše pisce, čak i nakon brojnih drugih priznanja u poznom periodu njegovog stvaranja.

Crnjanski je tokom života mnogo putovao i nisu ga bez razloga mnogi poredili sa Odisejem i iščekivali njegov povratak „na Itaku“, odnosno u Jugoslaviju. Iako ovo nije bila njegova rodna zemlja, on je govorio: „Zavičaj, to je ono što odaberete.“
U Beograd je konačno stigao 1965. godine. U poemi koju je napisao tokom svog boravka u Londonu, Lament nad Beogradom, veoma dirljivo je iskazao svu patnju života u emigraciji koja je u potpunoj kontrasti sa Beogradom za kojim je toliko čeznuo.

Jedan je od retkih pisaca koji je govorio svoju poeziju. I danas se mogu naći snimci gde možete čuti Crnjanskog kako recituje Lament nad Beogradom. Specifično je izgovarao slovo „r“ i način na koji je iščitavao svoja dela uvek je oduševljavao Momu Kapora, inspirisavši ga da u saradnji sa Crnjanskim priredi posebno izdanje ovog dela koje je prevedeno na šest jezika.

Tokom boravka u Beogradu, Crnjanski se sprijateljio sa Andrićem, ali je uvek bio manje priznat i imao manje zasluga od njega. Svakako da ni ovde nisu presudila njihova dela, već upravo politika koju su vodili. Ipak, o njemu je Ivo Andrić zapisao: “Od svih nas, jedini je Crnjanski rođeni pisac.”

Poslednje godine svog života proveo je prema sopstvenoj želji u Beogradu. U ovom periodu nastalo je poslednje njegovo veliko delo, Roman o Londonu.
Preminuo je 30. novembra 1977. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građanja na Novom groblju.

Godinu dana nakon njegove smrti, Miloševa supruga je testamentom zaveštala fond buduće Zadužbine Miloša Crnjanskog i time doprinela, kao što je i sama napisala, „da se sačuva trajna uspomena na tu retku i izuzetnu ličnost čije je delo ušlo u same vrhove srpske književnosti“.

Tagovi :
Prethodni post
Sledeći post
Facebook komentari

8 Komentari

  1. Odlicno!

  2. Hvala za ovaj tekst.

  3. Lepo, popularno, a odmereno i uputno napisano. Jedino: nije živeo u Londonu između dva rata, nego tokom i nakon drugog sv. rata.

  4. Najveci.

  5. Odlican tekst. Obozavam Crnjanskog. Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda, cesto se setim te slike. Svi znamo da je veeeeliki pisac, ali, jos uvek nismo dovoljno svesni sve lepote u njegovim knjigama. Potrebno je jos mnogo vremena, i mnogo citanja za to.

  6. Деси се: да се зачудим,
    кад ме изненада растуже:
    кишица плаха,
    ил једна смеђа дечија глава
    у коју се загледам дуже.

    Деси се да се пробудим,
    од ноћна близа неба плава,
    и ставим руку на срце
    што куца јако.

    И да се тад у мислима занесем,
    и осетим полако, полако:
    да је младост прошла,
    па се стресем.

  7. @Slavko
    Hvala vam, drago mi je da vam se dopada post.
    Hvala i što ste mi skrenuli pažnju na vremenski sled, koliko god puta da pročitam tekst, nešto se potkrade. 🙂

  8. Сећам се само да је била
    невина и танка
    и да јој је коса била
    топла, као црна свила
    у недрима голим.

    И да је у нама пре уранка
    замирисо багрем бео.

    Случајно се сетих невесео,
    јер волим:
    да склопим очи и ћутим.

    Кад багрем догодине замирише,
    ко зна где ћу бити.
    У тишини слутим
    да јој се имена не могу сетити
    никад више.

Leave a Reply

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Required fields are marked *

*

Idi na vrh