Dok smo ispijale kafu i čavrljale o svemu i svačemu, drugarica mi je saopštila divnu vest:

„Udajem se krajem aprila!“. Ciknula sam od sreće, kako samo žene znaju i krenula sa lavinom pitanja.

Rekla je: „Ali ne bih da ovo bude klasično venčanje, htela bih da bude na otvorenom, u dvorištu porodične kuće…“.

„Dooobro, ali šta ako padne kiša i sve upropasti?“ Jedini odgovor koji je imala: „Daj Bože da se to ne desi.“

Ali da li je kiša jedini potencijalni neprijatelj venčanja na otvorenom?

Već prilikom sledećeg susreta počele smo da planiramo kako da njenu želju sprovedemo u delo. Bila joj je potrebna sva moguća logistička podrška.

„Koliko ljudi će biti?“, krenula sam od najbitnije informacije. „Pa oko stotinu…“ – odgovorila je.

„Imaš li dovoljno stolova?“, nastavila sam kao iz topa. „Pa nemam baš za sve“.

„Ok, pa neka ljudi sede na smenu “ – našalila sam se.

„Kako stojiš sa stolicama, stolnjacima i tanjirima?“

„Uh, pa i tu smo slabi…nije mi ni palo na pamet da mi fali sve to“ – uzdahnula je drugarica, malo obeshrabrena.

„Bolje da te ne pitam onda dalje… imaš li barem dovoljno kašika, viljušaka i noževa ili ćemo svi koristiti isti pribor i brisati usta već umašćenom tetkinom salvetom? “ – nastavila sam u šaljivom tonu i uspela da je malo oraspoložim.

„Pa nema ni da jedu!“ – setila se ona, „Neka ponesu od kuće sendviče!“ 🙂

Pomislila sam: „Odlično, znači napredujemo – sedeće na smenu i ješće ono što ponesu od kuće“.

„Šta ćemo za muziku?“ – nastavila sam sa pitanjima.

„Pa ja sam mislila da neko pušta muziku pošto imam puno CD-ova“.

„Džabe muzika kada niko neće da se veseli kada je gladan…“ – proletelo mi je kroz glavu.

„A hoćemo li malo da ukrasimo kuću i dvorište – da ne bude baš onako prazno?“

„Pa ja mislila da okačimo neke lampice i da ih upalimo kada padne mrak…A baš bih volela da imam i disko kuglu“ – rekla mi je ona već malo veselija.

Shvatila sam da je drugarica više mislila na to kako da napravi dobru atmosferu i žurku, nego kako da nahrani goste, ali to tako liči na nju – ona može da se veseli i praznog stomaka.

Na kraju iscrpnog razgovora, shvatile smo da nas čeka veeeliki zadatak, ali barem smo imale plan i volju.

Gde ima volje, ima i načina – to je naš moto.

Vas bih zamolila da, ukoliko je neko imao slično iskustvo, isto podeli ovde sa nama kako bi nam pomogao.

Znajući nas dve i ljude koji će nam pomagati, sigurno ćemo zaboraviti nešto.

U svakom slučaju, držite nam palčeve da 20. aprila ne pada kiša, sneg i slično, ali i da se svi zajedno dobro provedemo i barem nešto pojedemo – makar onako s nogu 🙂

Do sledećeg čitanja,

veliki pozdrav!